Знамења

МАЛА ХЕРАЛДИЧКА ИСТОРИЈА БЕОГРАДА
Под орловским штитом
Златни печат из времена светог деспота Стефана најстарији је до данас сачувани хералдички траг о грбу српске престонице. Најстарија потпуна представа грба је у грбовнику из 1555. Под турском окупацијом Београд није имао знамења. Аустријанци и Угари су доносили и односили своја. Први јасан српски пропис о грбу Београда је из 1914, али је реализован тек 1931. Данашња обележја Београда су модификована верзија тог решења

Пише: Владимир Матевски

Прва хералдичка обележја Београда историја помиње у време деспота Стефана Лазаревића, који је град у посед добио 1403. од Жигмунда Луксембуршког, угарског краља. О златном печату града сведочи и Константин Философ у свом најпознатијем делу Житије Деспота Стефана Лазаревића: „... И печат златни овима даде (Деспот) који има слику Града, да који хоће какву куповину да чини у сваки крај, да добије књигу са печатом да је становник тога Града па не даје нигде царине ни пролаза”.
Ако израз „има слику Града” схватимо у буквалном смислу – да је то панорамски приказ зидина Града, долазимо до реконструкцијâ печата које је урадио проф. др Милош Ћирић, познати српски графички уметник. Не би требало сметнути са ума да је Београд до тада био на територији Угарске, где се грбови насељених места јављају током XIII века, па није немогуће да је град и раније имао овакво обележје.
После смрти деспота Стефана, 1427. године, Београд је по уговору враћен Мађарима.
Најстарија позната представа грба Београда налази се у делу Фугерско огледало части из 1555. У овом делу, које садржи више од 30.000 грбова, а названо је према познатој трговачко-банкарској и доцније кнежевској породици Фугер, грб Београда је приказан са кулом између два патријаршијска (двострука) крста и са две греде које симболизују две реке, Саву и Дунав. Најраније податке о овом грбу изнео је велики Алекса Ивић који за њега каже: „Овај грб је хералдичка комбинација грба старе и нове мађарске државе са кулом која представља град Београд.”
Уз мање измене, углавном у облику штита, овакав грб опстао је до пада Београда у турске руке 1521. године (а данас га баштини Стари град, као најстарија београдска општина). Познато је да Османлије дуго нису признавале грбословље као део националне и државне баштине, тако да се њиховим доласком београдска хералдичка историја прекида за наредна два столећа.

У СЕНЦИ ТУЂИХ КРИЛА

У бурној историји српске престонице, нови међаш је година 1717, када град од Турака освајају Аустријанци. Аустријска војна управа тада уводи нови грб, на коме су три џамије изнад чијих минарета лети царски црни двоглави орао. Ту је и девиза: „Sub umbra alarum tuarum” („У сенци твојих крила”, Псалм Давидов, 17/8). Алекса Ивић је 1910. у бечком архиву открио хералдички опис тог грба из 1721. и приложени отисак печата. Кружни натпис на печату гласио је: „Gross insigl. dor Statt Belgrad in Servien 1721.”
Године 1724. царски гувернер у Београду Александар Виртембершки поднео је бечком дворском радном већу два предлога грба. Један је био већ поменути хералдички печат, а други „прастари грб вароши”. „Прастари грб вароши”, како тумачи Ђорђе Стратимировић, заправо је заснован на новчићу на којем је приказан римски војник како држи руке на сапима бика и коња. Изнад свега је натпис Taurunum, односно Земун. Тај други предлог није одобрен, а прихваћен је онај са три џамије, уз уклањање девизе „Sub umbra alarum tuarum” и замену кружног натписа на печату текстом: „Alba Graeca Recuperata Anno MDCCХVII”.
Београдским миром из 1739. Турци се враћају у град, а питање грба поново је скрајнуто.
Почетак XIX века доноси нове ветрове на Балкан. Србија, прво Карађорђева, потом и Милошева, усваја све европске атрибуте државности, међу којима су, наравно, и државна знамења. Усвајањем Сретењског устава 1835. године, Србија најзад добија свој грб и заставу. О грбу Београда се тада није ни размишљало, јер су се општинске власти себе сматрале делом државне управе и у својим пословима користиле државна обележја. (Илустративан је пример печата београдског магистрата из 1807.) Зато је у наредним деценијама Београд, уз Атину, једна од ретких европских престоница која нема свој грб.
Поводом 300. годишњице турског спаљивања моштију Светога Саве у Београду, Ђорђе Стратимировић 1895. јавно предлаже да на грбу српске престонице буде управо први архиепископ Српске православне цркве:
„Грб, како га хералдички замишљамо, састојао би се из проста штита с усправним ликом Светога Саве, по обрасцима сликаним у нашим старим манастирима. Пољице штита плаветно, Светитељ у златној одежди, стојећи на златном амвону; у горњим угловима штита нека пише старинским златним словима Свети Сава; врх штита златна градска круна.”
Иако ова идеја није наишла на одобравање, у хералдичкој историји Београда значајна је као први предлог једног Србина за изглед грба српске престонице. Сви претходни потицали су од страних завојевача.

ПРВИ ДОМАЋИ ГРБ

У предлогу Закона о општинама из 1914, у члану 111, први пут налазимо опис како би требао да изгледа будући грб Београда:
„Београдска Општина има свој грб. Он се састоји из два поља: доње из 2/5 и горње 3/5 целог грба. Доњи део завршује се у шиљак. У доњем делу зидине римског кастела Сингидунума, а на подножју његовом на реци римска лађа (трирем), са римским једрима. У горњем пољу Небојша кула у доњем граду, облика какав је имала у средњем веку, са двоглавим белим орлом без круне, од ког полазе светли зраци на све стране.”
Почетак Великог рата онемогућио је да Београд тада добије свој грб. Конкурс за израду грба расписан је тек 1931. Претходила је јавна расправа, у којој се дошло и до Стратимировићевог предлога да на грбу Београда буде Свети Сава. Успротивио се велики српски сликар Урош Предић:
„... И за београдски грб пао је предлог да се на њему прикаже слика Светога Саве. Васпитан у духу мудрог и скромног нашег првосвештеника и просветитеља, чисто чујем како Он сам протестује против тога, да се не потеже Његово Свето лице и тело, где му није прилике. Он није патрон Београда, већ патрон школе, просвете и Српске православне цркве. (...) И после свега велим: Слава Светоме Сави! Слава и Београду!”
Председник београдске општине Милан Нешић образовао је Стручни одбор за грб града, који је требало да одлучи о пропозицијама на конкурсу. Чланови одбора били су Бета Вукановић, Урош Предић, Илија Шобајић, Драги Стојановић, Богдан Поповић, Милан Николајевић, Станоје Станојевић, Алекса Ивић, Ђорђе Чарапић (који је и скицирао дискусије на Одбору), Владимир Ћоровић и Никола Вулић.
Чланови Одбора нису узимали у обзир старе грбове Београда, туђинске и завојевачке, него су се усредсредили на то да Београд добије сасвим нов грб. Велика жеља Милана Нешића, председника општине београдске, била је да се на грбу прикаже и страдање Београда, као и његова велика улога у стварању нове државе, Југославије. На предлог Одбора, и уз приложену скицу грба коју је израдио секретар Канцеларије краљевских ордена Ђорђе Чарапић, Суд општине града Београда расписао је уметнички конкурс за најлепше решење грба са следећим елементима: 1) националне боје, 2) реке као симболи исконске снаге Београда, 3) римска лађа, трирем, као симбол старине Београда, 4) зидине са отвореном капијом: доњи део зидина да представља варош, горњи део град, отворена капија слободан промет.
„Земљиште у клину грба, међу рекама, и под зидинама, има бити црвене боје као символ крви, вечног страдања и патње Београда; реке беле боје (према хералдичким законима); зидине вароши и града беле боје као симбол Белог Града; небо плаво као символ наде, вере у бољу будућност. Грб мора имати облик штита, који се у дну завршава лаким шиљком.”

АМБЛЕМИ И КОНФУЗИЈЕ

У Оцењивачки одбор ушли су Станоје Станојевић, Богдан Поповић, Бранко Поповић, Урош Предић, Бета Вукановић, Живојин Лукић и један члан Суда Општине града Београда. Међу педесет шест приспелих радова победио је предлог београдског сликара Ђорђа Андрејевића Куна. Друга награда је припала Вери Бојничић-Замола, док је похваљен рад Димитрија Мордвинова.
Оцењивачки одбор сложио се и у захтеву да се на победничком предлогу направе следеће измене: 1) да се на четвртастом камењу допишу куле мотриље истог облика како су представљене на другој скици Куна; 2) да се замрачени простор у дубини капије пробије, тако да се добије у перспективи отвор; 3) да се водоравна линија брега на којој стоји град засече почев од ивице зидина, како би се боље истакао сам положај града.
Грб са оваквим изменама усвојио је Одбор београдске општине 10. децембра 1931. Потврђен је пет дана касније Решењем Министарства унутрашњих послова.
После Другог светског рата, односно 1945. године, почињу нове муке  са београдским грбом. Без икакве званичне одлуке на грб је засела црвена петокрака. Штит је остао непромењен, вероватно због заслуга Ђорђа Андрејевића Куна, који је био један од идејних твораца амблема комунистичке Југославије.
Статути Београда у периоду од 1954. до 1964. помињу градски амблем (уместо речи грб) или се уопште не осврћу на знамен Београда. Једино Статут од 5. фебруара 1960, који је био на снази непуна четири месеца, обавештава да Београд има грб. Те 1960. појавила се нова верзија грба Београда. Није сасвим разјашњено ко је њен аутор. У делу стручне јавности причало се да је на измени грба радио, по упутствима Ђорђа Куна, београдски сликар-графичар Ивко Милојевић. Тако се појавила нова верзија грба, а да стара није званично повучена из употребе.
Почетком деведесетих поново долази до јавних расправа о грбу Београда.
Милош Ћирић даје два предлога за грб и предлог за заставу Београда. Први предлог је редизајнирана верзија из 1960. године, а други сасвим ново решење. Ћирић указује и на потребу да Београд добије свој велики (потпуни) грб. Предлаже да он изнад штита има бедемску круну, са стране гране (ловорову, храстову или обе) у облику полувенца, са лентом и значајним годинама из историје Београда, а у доњем делу четири одликовања Београда.

ХЕРАЛДИЧКО ЗАОКРУЖЕЊЕ

Године 1991. Скупштина Београда образовала је Радну групу за утврђивање стања у вези са грбом Београда. Чинили су је Мира Кун, Бранко Миљуш, Драгомир Ацовић и Томислав Лакушић. У марту 1991. завршила је рад и изнела своје предлоге. Прихваћено је да се учине измене на Куновом грбу из 1931. године, али је одбачено да се израде средњи и велики грб града, као и стег.
Измене у односу на грб из 1931. године:
Додат је још један ред весала, како би брод одговарао оном из описа трирема. Склоњене су „стрипоидне” црте и сенке са једара. Померен је темени камен архиволте капије. Куле мотриље су издвојене у односу на остали део бедема.
Постојала је и идеја о промени облика штита, али се од ње одустало.
Данас jе ситуација са знамењем Београда хералдички јасна и уредна.
Употреба грба и заставе регулисана  је одлуком коју је 4. јула 2003. донела Скупштина Града Београда.
Грб се користи у три нивоа: мали, средњи и велики.
Мали грб је израз за основну хералдичку композицију штита без параферналија.
Средњи грб је штит са хералдичком композицијом који надвисује одговарајућа бедемска круна. Може имати и флоралну композицију, траку са девизом или именом титулара, као и одликовања. Београду, као главном граду и историјској престоници, припада златна бедемска круна са пет видљивих мерлона и златном дијадемом са драгуљима.
Под изразом велики грб подразумева се штит са бедемском круном, држачима, стеговима, постаментом и осталим параферналијама. Велики грб је сребрни двоглави орао у полету, а на грудима му почива основни грб Београда. Орао у канџама држи мач и грану маслине. Испод орла су златне храстове гране преко чије укрснице је постављен први познати грб града. Преко храстових грана налазе се и четири одликовања која је добио Београд.

***

Одликовања
Град Београд добио је четири ордена. То су Француски Орден Крста Витеза Легије Части (1920), Орден Чехословачки ратни Крст (1925), Орден Карађорђеве Звезде са мачевима IV степена (1939), Орден Народног хероја (1974).